JAPAN

Japan ili „Zemlja izlazećeg sunca”, zemlja samuraja i gejši, kao njenih najprepoznatljivijih simbola, mistična je i intrigantna, istovremeno tradicionalna i moderna. Poseta ovoj jedinstvenoj i po mnogo čemu nesvakidašnjoj zemlji predstavlja prozor u svet budućnosti, a upoznavanje sa njenom bogatom tradicijom i kulturom neprocenjivo je životno iskustvo i putovanje koje će vam zauvek ostati u lepom sećanju.

Japan je arhipelag sačinjen od skoro 7000 ostrva smeštenih u istočnoj Aziji. Četiri najveća su Honšu, Hokaido, Kjušu i Šikoku, koji zajedno čine 97% japanske površine. Japanski arhipelag smešten je u obliku polumeseca u pravcu severoistok–jugozapad uz istočnu obalu Azije u okruženju više mora: Ohotskog mora na severu, Japanskog i Žutog mora na istoku, Istočno kineskog mora na jugu i Velikog tihog okeana na zapadu. Graniči se sa Kinom, Južnom Korejom, Severnom Korejom, Rusijom i Tajvanom. Nalazi se u vulkanskoj zoni, na Pacifičkom vatrenom prstenu, gde se na dnu mora susreću dve tektonske ploče, zbog čega je Japan, odmah nakon Indonezije, zemlja sa najvećim brojem vulkana i zemljotresa, što je često rezultiralo neodoljivo lepom prirodom.

Oko 73% zemlje јe brdovito, a na svakoj većoj ravnici leže važni gradovi. Nizije se uglavnom nalaze duž priobalja, a najveća od njih je Kanto nizija. Planinski lanac se proteže preko glavnih ostrva. Na ostrvu Hokaido produžetak planinskog lanca Sahalina i Kurilskih ostrva predstavlja planinski greben sa najvišim vrhom od 2290 metara nadmorske visine – Asahi vrh. Najviša tačka u zemlji je vrh planine Fudži, koji se nalazi na 3776 metara nadmorske visine.

Japan ima umerenu klimu i četiri izrazita godišnja doba, a klima varira od regije do regije zbog velike udaljenosti izmedju severnog i južnog dela zemlje. Iako u najvećem delu zemlje preovladjuje vlažna monsunska klima, na nju izuzetno utiču sezonski vetrovi koji duvaju sa kontinenta prema okeanu zimi i leti u obratnom smeru, pa se klima u Japanu kreće od suptropske do subpolarne, na šta veliki uticaj ima i topla morska struja Kurošio, koja protiče uz južnu obalu Japana, kao i hladna struja Ojašio, koja protiče uz njegovu severoistočnu obalu.

Po državnom uredjenju Japan je ustavna parlamentarna monarhija na čelu sa carem i spada u jednu od vodećih svetskih sila. U Japanu živi oko 126 miliona stanovnika, od kojih u prestonici Tokiju živi preko 35 miliona stanovnika, što ga čini najvećim, najnaseljenijem i najživljim gradskim jezgrom na svetu.

Japan je nesumnjivo i sasvim opravdano jedna od najpopularnijih turističkih destinacija i to iz više razloga. Ova azijska zemlja pruža uvid u potpuno novu i jedinstvenu kulturu, u kojoj ćete upoznati drugačije ljude i njima svojstvene običaje i navike. Japance odlikuju mnoge vrline, pre svega ljubav prema domovini, istrajnost u svemu što započnu, odanost prema tradiciji i porodici, smirenost u svakom pogledu, ljubaznost prema svima i poštovanje u ophodjenju prema drugima. Jednostavnost, skromnost, sklad uma, duha i tela su osnovni principi koji ih definišu i održavaju u životu.

Najbolji način da se upozna Japan jeste da se doživi atmosfera njegovih užurbanih gradova, da se oseti duh minulog vremena kroz obilazak tradicionalnih hramova, da se upozna bogato kulturno stvaralaštvo kroz posetu mnogobrojnim muzejima i galerijama, da se otkriju impresivna arhitektonska i umetnička remek-dela viševekovne japanske tradicije, da se upozna temperament loklanog stanovništva, da se isprobaju brojni kulinarski specijaliteti, da se susretne sa najsavremenijim dostignućima na polju tehnike i nauke, koja fasciniraju…

RELIGIJA

Religijski život Japana je vrlo raznovrstan. Kroz istoriju je došlo do preplitanja mnogih tradicionalnih religija, a danas religija Japana uglavnom podrazumeva spoj šintoizma i budizma. S obzirom na to da se samo oko 40% stanovništva izjašnjava kao pripadnik neke religije, one predstavljaju dve glavne sa oko 38% sledbenika. Druge religije, kao što su hrišćanstvo, islam, hinduizam i sikizam, obuhvataju od 5 do 10 procenata ukupne populacije Japana. Za razliku od Zapada, vera se ovde ne shvata kao doktrina, već kao moralna dogma, način života i gotovo se ne razlikuje od japanskih društvenih i kulturnih vrednosti.

Šintoizam je religija koja je nastala u Japanu. Njeni koreni se nalaze još u antičkim verovanjima i mitovima, kada su ljudi verovali da sve u prirodi (drveće, kamenje, cveće, životinje, pa čak i zvuci) sadrži kami ili božanstva. Sa razvojem ove religije, kami su počeli da obuhvataju i heroje i druge važne istorijske ličnosti. U periodu pre izgradnje prvih hramova, ljudi su obožavanje kamija iskazivali u prirodi, zbog čega šinto principi prožimaju celokupnu japansku kulturu, što se ogleda kroz brigu o prirodi, kroz razne umetnosti, kao što su ikebana i bonsai, pa i kroz različite ceremonije i festivale, od kojih je najpoznatiji svakako Sakura – Festival cvetanja trešnje.

Budizam je došao u Japan u VI veku putem Kine, Tibeta, Vijetnama i na kraju Koreje. Tokom vremena je podeljen u nekoliko pravaca, medju kojima je u Japanu najznačajniji zen budizam. Po zen budizmu postoji verovanje da sva živa bića u sebi nose prirodu Bude, a da se prosvetljenje može dostići intuitivno putem meditacije, što je dosta podsećalo na verovanja iz šintoizma.

Nekad i sami Japanci nisu uspevali da tačno razlikuju budizam od šintoizma. Šintoizam se više odnosi na duhovnost ovog sveta i ovog života, dok je budizam više okrenut duši i zagrobnom životu. Ovo objašnjava kako ove dve japanske religije koegzistiraju u harmoniji i bez sukoba.

Iako nisu naročito religiozni, šinto budizam Japance čini prilično sujevernim. Ispred svakog hrama postoji širok dijapazon amajlija i talismana za tačno odredjenu namenu, koje najčešće nose sa sobom za sreću. Sreća, sudbina i sujeverje su stvari koje su od velike važnosti za Japance.

Najbitniji deo godine u japanskom kalendaru je Nova godina, koja se slavi od 1. do 3. januara. Za Novu godinu Japanci odlaze do grobova svojih predaka da se mole. Prva poseta svetilištu u godini je takodje veoma bitna kako bi se osigurala sreća u godini koja predstoji.

KULTURA I OBIČAJI

Zbog brojnih specifičnosti u razvoju, japansko društvo je formiralo jedinstven tradicionalni pečat, koji je i dan-danas jedan od stubova njihovog napretka.

U Japanu ne postoji jasna razlika izmedju tradicionalne umetnosti i zanata. Štaviše, i umetnost i zanat imaju dugu istoriju i podjednako su cenjeni – kaligrafija, slikarstvo, obrada drveta i bambusa, ikebana i bonsai. Mnoge od ovih tehnika su u Japan došle s azijskog kontinenta, u najvećoj meri iz Kine i Koreje.

Japanska kaligrafija je jedna od specifičnosti ove zemlje. Na japanskom jeziku je poznata pod nazivom šodo i u njoj postoje dve vrste simbola – kana i kandži. Kana predstavlja slogove i nema specifično značenje, dok je kandži mnogo kompleksniji, budući da predstavlja simbole reči, kojih ima preko 13.000, a svaki od njih ima specifično značenje. Inače, smatra se da je za funkcionalnu pismenost potrebno naučiti čak 2.316 kandži simbola.

Još jedna od umetnosti po kojoj je Japan svetski poznat jeste origami, odnosno umetnost sklapanja papira, koja se danas praktikuje u zemljama širom sveta, ali je njena kolevka upravo u Japanu. Origami u najkraćem podrazumeva učenje kako da se običan papir pretvori u papirnu skulpturu sa neograničenim brojem kombinacija. Neki koriste origami kao vid zabave, dok su drugi otkrili da ima umirujući, opuštajući efekat.

Haiku je izvorna japanska poezija, koja je danas rasprostranjena i cenjena svuda po svetu. Ima prepoznatljivu strukturu od 3 stiha i 17 slogova, pri čemu prvi i treći stih obavezno imaju po pet slogova, dok drugi stih ima sedam slogova. Takodje, piše se uvek u prezentu. Suština haiku poezije je u što preciznijem opisu odredjenog trenutka iz prirode i iskazivanju impresije koju čovek tada doživi.

Hanami je stari japanski običaj uživanja u cvetanju trešnje, koji i dan-danas svake godine praktikuje više miliona ljudi. Dok se hanamijem označava čin posmatranja cvetanja trešnje, sam dogadjaj je poznat pod nazivom sakura. U Japanu smatraju da trešnjin cvet simbolizuje ljudski život, odnosno njegovo kratko trajanje. Sakura stoga ima poseban smisao i predstavlja period promena, nade i optimizma. Cvetanju trešnje posvećeno je nebrojeno mnogo pesama, književnih dela i legendi, a pretpostavlja se da u Japanu ima više od milion stabala ove biljke. U proleće, u vreme cvetanja, svakodnevno ih obidje desetine hiljada posetilaca.

Jedna od prvih asocijacija na Japan svakako su i čuvene gejše, poznate po svojoj lepoti, gracioznosti, obrazovanju i tajanstvenosti. Ove tradicionalne japanske umetnice zauzimaju veoma važno mesto u japanskoj tradiciji i kulturi. Još od svojih začetaka svet gejši je nepoznanica, kako Japancima, tako i strancima. Gejše su bile umetnice koje su se čitav život usavršavale. Pohadjale su specijalne škole, u kojima su učile ples, pevanje, sviranje na šfamisenu, tradicionalnu ceremoniju ispijanja čaja, ljubazan govor i ponašanje, lepo pisanje, a poseban deo njihovog školovanja obuhvatao je učenje o religiji, običajima i staroj japanskoj tradiciji. Danas se o fenomenu gejši može saznati više u kulturološkom centru Japana – Kjotu, gde je ostalo svega 100 gejši, koje žive i rade u kućama za ispijanje čaja po tradiciji kao i nekada. Moderna geiko (Kjotov termin za gejšu) svoj život u kući gejša započinje oko petnaeste godine, a nekada su to činile mnogo ranije. Nakon što je naučila ljubaznost i tradicionalne umetnosti, te stekla iskustvo, postaje maiko (učitelj geika). Ono što mnogi ne znaju jeste da su prve gejše zapravo bili muškarci.

Još jedan od simbola ove zemlje jesu i nadaleko poznati samuraji, neustrašivi ratnici drevnog Japana, članovi elitne klase, koji su se prvenstveno borili protiv zla, ali i protiv drugih samuraja. Pored neverovatnih borbenih veština, bili su i veoma obrazovani, pisali su poeziju, uredjivali vrtove i studirali predmete kao što su kaligrafija, književnost i matematika. U periodu izmedju 1603. i 1867. godine postali su vladajuća vojna klasa, kao i najprestižniji društveni stalež Japana. Oličenje samurajske hrabrosti bio je katana – samurajski mač, a bili su izrazito vešti i sa jumijem – dugim lukom. Danas se u nekim gradovima i njihovim predgradjima mogu videti izuzetno očuvane samurajske četvrti, njihovi domovi i bojna polja. Zanimljiva činjenica je da je medju samurajima bilo i žena. Jedna od najstrašnijih stvari kod samurajskog načina života bio je sepuku ili harakiri, koji su morali izvršiti samuraji koji nisu uspeli da slede bušido kodeks ili su bili zarobljeni. Sepuku je mogao biti i dobrovoljan čin i kazna. U svakom slučaju, smatrao se izuzetno časnim načinom da neko umre.

Japan je nadaleko poznat i po popularnoj veštini sumo rvanja. Sumo rvanje je vrsta rvanja stara više od 2000 godina, koja je nastala upravo u Japanu, koji je danas jedina zemlja na svetu u kojoj se ova veština profesionalno trenira. Ukupno je registrovano više od 600 profesionalnih sumo rvača, a najteži zvanični takmičar sumo rvanja u istoriji je Yamamotoyama Ryuta, težak čak 272 kg.

HRANA I PIĆE

Degustacija japanske kuhinje je razlog više da se poseti Japan i lako se može izraditi svojevrsan „plan kulinarske ture” po različitim oblastima poznatim po regionalnim specijalitetima i sjajnim restoranima. Postoje razna japanska jela i specijaliteti poznati širom sveta, zbog čega će ljubitelji dobre hrane zasigurno uživati u ovoj zemlji. Osim što je ukusna, japanska hrana je i zdrava i raznovrsna. Pažnja Japanaca pri spremanju obroka usmerena je ka detaljima, što ih čini i genijima prezentacije jela, a insistiranje na najfinijim sastojcima u hrani promeniće vašu predstavu o tome šta je sve moguće u kulinarskim veštinama. Pažljiva priprema i besprekorna prezentacija su oduvek bile od velike važnosti za japansku kuhinju. U Japanu je spremanje jela prava umetnost − hrana ne samo da ima odličan ukus, već i savršeno izgleda.

Japan je zemlja sa čak 28 restorana koji imaju tri Mišelinove zvezdice, po čemu se ova država nalazi na prvom mestu u svetu. Pored toga, prestonica Japana je grad sa najviše restorana koji su nagradjeni bar jednom Mišelinovom zvezdicom. Tačnije, restorani u Tokiju imaju ukupno 314 zvezdica, što je skoro tri puta više u odnosu na drugoplasirane restorane Pariza, koji imaju 114 zvezdica. Medjutim, kvalitetna hrana u Japanu se ne služi samo u vrhunskim restoranima. Bilo da kupujete na kioscima brze hrane na ulici ili da ručate u restoranu sa Mišelinovim zvezdicama, kvaliteta japanska kuhinja vas očekuje svuda.

Japanska hrana s pravom nosi titulu jedne od najpopularnijih kuhinja na svetu. Na osnovu čuvenog pravila tradicionalnog japanskog kuvanja − „pravilo pet”, naglašava se raznovrsnost i izbalansiranost u ishrani. Ovo se postiže korišćenjem pet boja − crne, bele, crvene, žute i zelene, pet tehnika kuvanja − sirova hrana, pečena na žaru, spremana na pari, kuvana i pržena, kao i pet vrsta ukusa − slatko, ljuto, slano, kiselo i gorko. Svi ovi principi mogu biti zastupljeni u samo jednom obroku, pa čak i u predjelu u vidu supe. Uzevši u obzir pažnju koju poklanjaju estetici pri serviranju hrane, kao i upotrebu svežih, visokokvalitetnih sezonskih sastojaka, nije ni čudo što je japanska kuhinja toliko cenjena širom sveta i važi za jednu od najukusnijih.

Japanska kuhinja nudi veliki izbor jela i regionalnih specijaliteta. Tradicionalna kuhinja Japana zasniva se na pirinču i miso supi. Osim pirinča, na trpezi se često nalaze i rezanci, kao što su soba i udon. Prilozi se sastoje od svežeg povrća, turšije ili povrća kuvanog u supi. Riba je veoma uobičajena, često se sprema na žaru, ali se služi i sirova, kao sašimi ili suši. Pored sušija, popularna jela su donburi (riba, meso ili povrće na pirinču), onigiri (male količine pirinča umotane u sušenu morsku travu), kaju (pirinčana kaša), moči (kolači od pirinča) i čazuke (pirinčem kuvan sa zelenim čajem i serviran sa skušom i lososom). Jelo koje se sastoji od prženih plodova mora i povrća, poznatije kao tempura, još jedno je od čuvenih nacionalnih specijaliteta. Lako je reći da je riba često na meniju jednog Japanca. Bilo da je jedu skoro živu (odagiuri), presnu (sašimi), grilovanu (jaki) ili prženu u dubokom ulju (tempura), čini se da su Japanci probali ribu na svaki mogući način. Ako meso i riba nisu po vašem ukusu, u Japanu postoji i pregršt vegetarijanskih opcija. Zapravo, meso je bilo zabranjeno u Japanu više od hiljadu godina pre 1868. godine. Japan ima i svoju vrstu slatkiša, poznatu pod nazivom vagaši, koji su uglavnom napravljeni od biljnih sastojaka, kao što je pasta od crvenog pasulja i tome slično, a služe se uz čaj. Što se tiče pića, Japan je poznat po svom vinu od pirinča − sake, pivu Yebisu, kao i čuvenom konomiyaki.

KORISNE INFORMACIJE

-Lokalna valuta je jen (JPY) i to je jedino dozvoljeno sredstvo plaćanja. Plaćanje stranom valutom nije dozvoljeno. Poželjno je da ponesite novčanik u koji staje puno siće jer se u Japanu dosta koriste kovanice.
-Lokalno vreme u Japanu je zimi +8 sati u odnosu na vreme u Srbiji, a leti +7 sati.
-Voda sa vodovoda je ispravna i dozvoljena za piće, te je slobodno možete svakodnevno konzumirati.
-Japan je zemlja koja veoma vodi računa o čistoći grada i redu na ulicama. Nikada nemojte bacati smeće na ulicu ili ga ostavljati za sobom. I sami gradjani svoje smeće nose sa sobom dok ne naidju na kantu.
-Pre jela će vam u većini restorana u Japanu doneti topao peškir ili vlažnu maramicu u kesici, što služi za brisanje ruku pre jela, a ne posle. Smatra se nekulturnim da se time briše lice ili bilo koji drugi deo tela.

ZANIMLJIVOSTI

-Jedna od najinteresantnijih činjenica vezanih za Japan jeste da se ova država odlikuje jednim od najviših nivoa pismenosti na svetu, sa čak 99% pismenosti kod osoba starijih od 15 godina.
-Japan se smatra najnaprednijom zemljom u Aziji, a po nekima i na svetu. Naime, Japan je prva zemlja na svetu po osmišljenim patentima. Toyota, Honda, Canon, Nissan, Sony, Panasonic, Nintendo, Mazda, Suzuki, Shiseido, Nikon, Asics, Mitsubishi Electric, Yamaha, Fujitsu, Olympus i Casio − samo su neki od mnogobrojnih japanskih brendova.
-Japan ima ukupno 19 dobitnika Nobelove nagrade od 1949. godine naovamo.
-Prosečan životni vek Japanaca iznosi 84 godine, a više od 50.000 ljudi u Japanu ima preko 100 godina.
-Glasno srkanje za vreme jela u Japanu se ne smatra nepristojnim, već je to znak da uživate u hrani. S druge strane, izuzetno je nepristojno ostavljati bakšiš. Konobar ili kuvar će vam obično nespretno vratiti novac ukoliko shvate da ste pokušali da im ostavite napojnicu ili će vam ljubazno reći da ste dali više novca nego što je potrebno.
-Japan je najveći proizvodjač animiranih TV serija na svetu, sa čak 60% tržišnog udela. Nije tajna ni da su mange vrlo popularne u Japanu, sa preko 2 milijarde primeraka koji se prodaju svake godine. Zapravo, u Japanu se više papira koristi za štampanje mangi i drugih stripova nego za toalet-papir.
-Japanski vozovi se nalaze medju najtačnijim u svetu, jer njihovo prosečno kašnjenje iznosi samo 18 sekundi. Kad voz zakasni pet minuta, mašinovodja izdaje saopštenje u kom se izvinjava zbog kašnjenja, a železnička kompanija putnicima može izdati uverenje o kašnjenju, ukoliko je potrebno. Ako izvršite samoubistvo u Japanu tako što ćete skočiti ispred voza, vaša porodica će morati da plati naknadu za prekid saobraćaja. U Japanu čak postoji i voz koji „lebdi” iznad šina zahvaljujući magnetizmu i koji dostiže brzinu od 500 kilometara na čas.

JUŽNA KOREJA

Južna Koreja je zemlja istočne Azije koja obuhvata južni deo Korejskog poluostrva i zahvata okolna ostrva. Najveće ostrvo je Čedžu, koje se nalazi 150 km južno od njenog kopnenog dela. Sa severne strane Južna Koreja se graniči sa Severnom Korejom, sa kojom je činila jedinstvenu državu do 1948. godine. Ujedno, ovo je njena jedina kopnena granica, duga 243 km. Na zapadu je ograničena Žutim morem, na jugu Istočnim kineskim morem, a na istoku Japanskim morem.

Iako je osetno manje prostrana od Severne Koreje, Južna Koreja broji dvostruko veći broj stanovnika. Prosečna gustina naseljenosti je blizu 480 stanovnika na km2. Za jednu relativno prostranu zemlju, čija površina iznosi 100 210 km2, njena gustina naseljenosti se smatra jednom od najvećih na svetu. Južna Koreja ima pedeset miliona stanovnika, od čega 98% čine Korejci. Većina stanovništva živi u nizijama koje se prostiru duž zapadne obale, a ostatak zemlje je pretežno planinski. Šume se prostiru na preko dve trećine teritorije ove države. Najviši vrh Južne Koreje nalazi se na vulkanu Halasan, na ostrvu Čedžu. Na kopnenom delu najviši vrh je Jirisan, poznat po istoimenom nacionalnom parku.

Veći deo zemlje ima umerenu klimu sa četiri izražena godišnja doba. Izuzetak su nizije na jugu zemlje i ostrvo Čedžu, koji imaju suptropsku klimu. Proleće obično počinje krajem marta ili početkom aprila i blago je i sunčano. Leti južni vetrovi donose topao i vlažan vazduh s Filipina. Sezona letnjih monsuna u Južnoj Koreji obično počinje krajem juna ili početkom jula.

Južna Koreja je treća po društvenom bruto proizvodu u Aziji, odmah iza Kine i Japana, i spada u top deset zemalja na svetu. Industrija je postala osnova njene ekonomije. U početku je akcenat bio na razvoju lake i tekstilne industrije, a tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka sve više se podsticao razvoj teške industrije, naročito proizvodnja gvoždja, čelika i hemijske industrije. Nakon toga, najviše je ulagano u razvoj brodogradnje, automobilske i elektronske industrije.

Prestonica Južne Koreje je Seul, grad koji leži na reci Han. To je politički, ekonomski, kulturni, društveni i finansijski centar zemlje. To je grad sa jedanaest miliona stanovnika i snažnom privredom, pa ga gradjani s pravom često nazivaju „čudo na reci Han”. Mnogobrojni arheološki nalazi pokazuju da je Seul jedan od najstarijih gradova Južne Koreje. Seul postaje prestonica dinastije Joseon 1394. godine, a 1910. godine, nakon japanske okupacije, postaje glavni grad okupirane države pod imenom Gieongseong. Koreja je oslobodjena tek nakon Drugog svetskog rata i tada dobija svoje sadašnje ime. Dinastija Joseon ostavila je veliki pečat u ovom gradu, jer je za vreme njihove vladavine u gradu izgradjeno pet velikih palata, od kojih je palata Čangdeokgung upisana na Uneskov spisak Svetske kulturne baštine. Svih pet palata uradjeno je u stilu tradicionalne korejske arhitekture, koja veoma podseća na kinesku. Od njih pet tri palate – Gieongbokgung, Čangdeokgung i današnja Gradska skupština – naročito se izdvajaju svojom veličinom, arhitekturom i istorijskom ulogom.

Ukoliko želite da steknete utisak kako su korejska sela izgledala vekovima unazad, Bukčon – verna imiticija sela više je nego idealno mesto za to. Selo Bukčon Hanok odražava istoriju Seula. Nalazi se izmedju palata Gieongbokgung i Čangdeokgung i odlikuje se tradicionalnim korejskim kućama. Za razliku od drugih hanok sela, Bukčon nije stvoren za turiste, već je u pitanju stambeno naselje u kojem žive meštani. U poslednjih nekoliko godina, ovo čarobno mesto zadobija sve veću pažnju posetilaca. Uz nedavno otvorene galerije, zanatske radionice i restorane u njemu se razvija potpuno novi vid kulture.

RELIGIJA

Religijska struktura Južne Koreje je prilično složena i pomalo nejasna, jer se mnogi njeni stanovnici ne opredeljuju za pripadnost nekoj veri, a svakodnevno u svojim životima primenjuju principe različitih religija ili filozofija. Prema zvaničnim podacima čak oko 55% Korejaca nije religiozno, a hrišćanstvo i budizam se izdvajaju kao dve najzastupljenije religije. Hrišćani protestanti čine oko 20% ukupnog stanovništva, hrišćani katolici oko 9% stanovništva, budisti oko 15% stanovništva, a ostatak pripada ostalim religijama, medju kojima su najvažnije konfučijanizam, taoizam, šamanizam i autohtoni ch’ondo-gyo, koji predstavlja kombinaciju budizma i konfučijanizma.

KULTURA

Mnogi smatraju da je jedna od najzanimljivijih i najatraktivnijih zemalja današnjice, po svim parametrima, upavo Južna Koreja, počevši od njenog jezika, preko kulturnih i tradicionalnih vrednosti, pa sve do običaja.
Iako je korejska država podeljena na dva dela, obe zemlje karakteriše bogata i raznovrsna tradicionalna kultura, kao i običaji. Naime, do 1948. godine Koreja je na mapi sveta bila jedinstvena zemlja, medjutim, politički nemiri doveli su do toga da se ona podeli na dva dela s različitim političkim ideologijama. Bez obzira na to, Severnu i Južnu Koreju i dalje medjusobno povezuju kultura, tradicija i običaji. Tako se korejski jezik govori u obema zemljama, u kojima se javlja i sličan porodični sistem.

Hangul je jezik koji je u zvaničnoj upotrebi u obe Koreje. Doduše, malo se razlikuju u sistemu akcentovanja, ali se medjusobno dobro razumeju. Iako postoje brojni dijalekti koji se koriste u obe države, korejski je jedinstven jezik. Mnogi misle da je on blisko povezan sa kineskim ili japanskim jezikom, medjutim, on nema nikakve genetske veze ni sa jednim drugim jezikom. Jedna od stvari koja korejski jezik čini jedinstvenim jeste njegovo pismo. Korejsko pismo ima 24 slova, od čega su 14 suglasnici, a čak 10 samoglasnici. Pored toga, ima i 27 znakova koji predstavljaju spoj dva ili više slova. Iako je jedan od najtežih jezika za učenje, korejski jezik spada u grupu najmladjih jezika na svetu. Stvoren je u 15. veku kao odgovor na komplikovano kinesko pismo, koje je dotad bilo u upotrebi, a zbog kojeg je većina Korejaca bila nepismena. U dokumentu koji ga je pratio pisalo je da će mudrom biti potrebno jedno jutro da ga nauči, a da će glupom trebati najviše deset dana.

Pod uticajem Konfučijevih filozofskih učenja Korejci istinski veruju u zajednicu i društvo, a porodica predstavlja najvažniji deo njihovog društva i glavni cilj svakog pojedinca. Korejci smatraju da je otac glava porodice i veruju da on treba da vodi brigu o kući, hrani i zdravlju svojih ukućana. Hijerarhijska struktura se ogleda i u tome što se smatra da najstariji sin mora da pomaže ocu u svim porodičnim stvarima. Odraz Konfučijevih učenja na Korejce ogleda se i u njihovoj snažnoj veri u osobine kao što su poštovanje, lojalnost, čast i iskrenost.

Ono što Koreju čini jedinstvenom jeste i hanbok – tradicionalna odeća, koja je ponos korejskog naroda. Hanbok predstavlja zvaničnu nacionalnu odeću koja se nosi na venčanjima, porodičnim proslavama, tradicionalnim festivalima i tako dalje. S ponosom je nose ljudi svih uzrasta, jer predstavlja jedan od simbola njihovog kulturnog identiteta.

Priča o korejskoj kulturi ne bi bila potpuna bez grnčarije i keramike. Keramika je svojevrstan korejski kulturni amblem, koji se neguje više hiljada godina unazad. Celadon – korejska keramika s plavom glazurom, poznata je širom sveta.

Još jedan od odjeka tradicionalne korejske prošlosti koji je isprepleten s modernom sadašnjošću jesu i praznici. U istoriji korejske kulture oduvek su važno mesto zauzimali praznici Lunarna nova godina i Čuseok (praznik žetve), koji se i dalje tradicionalno slave. Osim njih postoje i brojni drugi praznici, koji su najčešće povezani s kultom prirode, poljoprivrednim poslom ili radom.

HRANA I PIĆE

Korejci su s pravom vrlo ponosni na svoju kuhinju. Naizgled slična japanskoj i kineskoj, ona se ipak značajno razlikuje od njih. Korejci su vrlo okrenuti prirodi i zdravom životu, pa na taj način gledaju i na hranu, te ona mora biti zdrava i sveža. Korejska kuhinja se najviše sastoji od pirinča, nudli, tofua, povrća i mesa. Često se koristi ulje od susama, soja sos, a veoma je zastupljena i upotreba čilija i belog luka. Supe su takodje svakodnevica na njihovom jelovniku. Još jedna od omiljenih namirnica Korejaca jeste batat, odnosno slatki krompir, koji dodaju u svako moguće jelo – služe ga uz glavna jela, stavljaju ga u deserte i salate, prave hleb i čips od njega, a čak prave i picu sa slatkim krompirom. Rezanci su takodje nezaobilazni kada govorimo o korejskoj kuhinji. Korejci su osmislili čitav niz jela s rezancima, koja čak imaju i simboličko značenje. Jedno od takvih jela je i janči guksu, koje se često poslužuje gostima na venčanjima.

Nacionalno južnokorejsko jelo je kimči, jelo koje podrazumeva kombinaciju povrća i začina i služi se skoro uz sve. Poznato južnokorejsko jelo je i bibimbap – jelo koje se pravi od kuvanog pirinča, koji se potom meša s različitim povrćem, prženim jajima, mlevenom govedinom i ostalim sastojcima. Ovo jelo ima i svoj festival – Bibimbap festival.

Gotovo svi dezerti se prave od želea i pirinča, a za razliku od evropske kuhinje, čokolada ovde nije omiljena poslastica. Jedna od pravih atrakcija je sladoled gjeondjo – u prevodu „drži se”. To je prvi sladoled namenjen za razbijanje posledica preteranog konzumiranja alkohola, čija je prodaja postala unosan biznis. Ima ukus grejpfruta, sadrži 0,7% soka ploda azijskog drveta hovenije, koji je tradicionalni lek za mamurluk. Još jedan nezaobilazan korejski slatkiš je rižin kolač, odnosno tteok. Korejci ovom kolaču pridaju čak i nekoliko simboličkih značenja. Naime, ako se ovaj kolač pokloni detetu na prvi rodjendan, on simbolizuje dug život, a ako se pokloni kao dar za pokretanje vlastitog biznisa, tada simbolizuje borbu protiv različitih nedaća i zlih jezika.

U mnogim restoranima neophodno je izuti obuću pre ulaska, a taj običaj važi i za korejske domove. Korejska hrana se jede štapićima, mada će vam domaćini bez problema ponuditi pribor na koji ste navikli – kašiku, nož i viljušku. U Južnoj Koreji je običaj da se s jelom počne tek nakon što najstarija osoba za stolom uzme prvi zalogaj.

KORISNE INFORMACIJE

-Lokalna valuta je korejski von (KRW). Novac se menja u menjačnicama, kao i u bankama. Takodje, sve platne kartice su prihvatljive za plaćanje i na bankomatima, osim ako eventualno ne postoji blokada od strane vaše matične banke, što treba proveriti pre puta.
-Lokalno vreme u Južnoj Koreji je +7 sati u odnosu na vreme u Srbiji.
-Preporučuje se korišćenje flaširane vode.

ZANIMLJIVOSTI

-Ime zemlje potiče od imena Goryeo, koje je dato dinastiji koju je osnovao general Wang Geon 918. godine. Goryeo znači „visok i jasan”. Stoga neke poetske interpretacije imena Koreje glase „Zemlja visokih planina i penušavih struja” i „Zemlja mirnog jutra”.
-Nacionalni cvet Južne Koreje je jedna vrsta hibiskusa (hibiscus syriacus), poznata i pod imenom „Šaronova ruža”, koja je u Južnoj Koreji poznata i pod nazivom mugunghva. Ovaj cvet je široko rasprostranjen u ovom delu Azije, ali to je samo jedan od razloga zbog kojih je izabran za simbol ove države. Tokom okupacije od strane Japana, Japanci su u utvrdjenjima sadili japansku trešnju, koja je njihov simbol, dok su Korejci na to odgovorili tako što su oko utvrdjenja sadili ovaj cvet hibiskusa, koji je na taj način postao jedan od simbola otpora i koji će se kasnije naći i u himni Južne Koreje.
-Nacionalna životinja Južne Koreje je sibirski tiger, životinja koja je u prošlosti bila široko zastupljena na Korejskom poluostrvu. Uz tigra, u tradiciji Južne Koreje često se može pronaći i zec. Razlog tome je vrlo jednostavan – jedni veruju da Korejsko poluostrvo ima oblik tigra, dok drugi veruju da ono ima oblik zeca i ni jedni ni drugi ne odustaju od onog u šta veruju.
-U Južnoj Koreji se smatra da čim se rodite imate godinu dana. Proslava prvog rodjendana vezana je za proslavu rodjenja. Dok se u ostatku sveta slavi bebin prvi rodjendan, u Južnoj Koreji se tad proslavlja drugi.
-Dan zaljubljenih se u Južnoj Koreji slavi svakog 14. u mesecu, odnosno svaki 14. dan u mesecu je rezervisan za ovaj romantični praznik. Tako je u Južnoj Koreji Dan zaljubljenih poznat kao „12 dana posvećenih ljubavi”.
-Operacija kapaka je jedna od najčešćih postupaka plastične hirurgije u Južnoj Koreji. Većina bogatih mladih Južnokorejaca dobija operaciju kapaka kao poklon za svoj 16. rodjendan da bi njihove oči više ličile na oči ljudi sa Zapada.
-Svi južnokorejski krovovi su zakrivljeni na krajevima tako da imaju izgled osmeha.