Beograd, Ruzveltova 10, Tel. +381 11-40-95-295 [email protected] Novi Sad, Jevrejska 13, Tel. +381 21-300-68-99

JAPAN

Zemlja izlazećeg sunca

Japan ili Zemlja izlazećeg sunca, samuraja, gejši, manga anima i autenčnih hramova, mistična je i intrigantna, a ujedno moderna i futuristička. Japan je stratovulkanski arhipelag od skoro 7000 ostrva od čega četiri najveća: Honšu, Hokaido, Kjušu i Šikoku zajedno čine  97% japanske površine. Smešten je u vulkanskoj zoni, na pacifičkom vatrenom krugu, uz istočnu obalu Azije u okruženju više mora: Ohotskog na severu, Japanskog i Žutog mora na istoku, Istočno kineskog mora na jugu i Velikog tihog okeana na zapadu. Graniči se sa Kinom, Južnom Korejom, Severnom Korejom, Rusijom i Tajvanom.

Po državnom uređenju Japan je ustavna parlamentarna monarhija sa carem na čelu i spada u jednu od vodećih svetskih sila. Čini ga 126 miliona stanovnika, od čega 99,2% Japanaca, 0,6% Koreanaca i 0,2% čine ostale nacije.

Religija Japana je divan spoj šintoizma i budizma, retko se propoveda za razliku od Zapada, moralna je dogma i način života koji se gotovo ne razlikuje od japanske društvene i kulturne vrednosti. Religija je privatna, porodična stvar i o njoj se retko govori u svakodnevnom životu. Većina Japanaca se ne izjašnjava o religioznosti. Venčanja obavljaju po šinto običajima, a sahrane po budističkim.

Šinto je izvorna religija Japana čiji se koreni nalaze u antičkim verovanjima i mitovima da sve u prirodi (drveće, kamenje, cveće, životinje- čak i zvuci) sadrži Kami ili božanstva. Sa razvojem Šinto religije, kami su počeli da obuhvataju i heroje i druge poznate ličnosti, a u periodu pre izgradnje prvih hramova, ljudi su svoje obožavanje kamija iskazivali u prirodi, zbog čega Šinto principi prožimaju japansku kulturu, brigu o prirodi, umetnosti kao što su ikebana (aranžiranje cveća) i bonsai, japanske bašte i godišnju proslavu Sakura– cvetanje trešnje. Budizam je došao u Japan u VI veku a vremenom je podeljen u nekoliko sekti, od koje je najpoznatija zen budizam. Šintoizam je duhovnost ovog sveta i ovog života, dok se budizam bavi dušom posle smrti.

Sreća, sudbina i sujeverje su od velike važnosti za Japance. Mnogi kupuju amajlije u hramovima ili svetilištima i nose ih sa sobom za sreću. Molitve su često napisane na drvenim tablama koje nazivaju ema i kače ih u stotinama oko hramova. Najbitniji deo godine u Japanskom kalendaru je Nova godina, koja se slavi od 1. do 3. januara. Za Novu godinu Japanci odlaze do grobova svojih predaka i mole se. Prvu posetu svetilištu u godini smatraju bitnom jer veruju da će im osigurati sreću.

Japance odlikuju mnoge dobre osobine, pre svega ljubav prema domovini, predanost radu, negovanje tradicije, običaja i kulture i briga o prirodi. Jednostavnost, skromnost, sklad uma, duha i tela su osnovni principi koji ih definišu i održavaju u životu. Lojalnost, obaveza i požrtvovanje, “mono no aware” svest o prolaznosti života i stvari sa elementom natprirodnog su česte teme u japanskoj klasičnoj književnosti i pozorištu.

“Hanami” je stari japanski običaj uživanja u cvetanju trešnje uz sake i laki obrok koji i danas svake godine praktikuju milioni ljudi. Trešnjin cvet, smatraju u Japanu, simbolizuje sam ljudski život, odnosno, njegovo kratko trajanje. Cvetanju trešnje posvećeno je nebrojeno mnogo pesama, književnih dela i legendi a pretpostavlja se da u Japanu ima više od milion stabala te biljke. U proleće, u vreme cvetanja,  svakodnevno ih obiđe desetine hiljada posetilaca. Atmosfera je u doba Sakure zarazna, parkovi vrve od posetilaca dok se u supermarketima mogu naći najnovije grickalice i pića sa ukusom pupoljaka. Za vreme ovog perioda Japanci su najopušteniji i na svim javnim mestima je kao na zabavi. U hanamiju se uživa danju ili predveče. Obe opcije su odlične ali je za nijansu magičniji doživljaj pupoljaka predveče, kada se svetla popale a park svetli svim nijansama roze boje.

Jedna od asocijacija Japana su gejše, poznate po svojoj lepoti, gracioznosti, obrazovanju i  tajanstvenosti. Još od svojih začetaka svet gejši je nepoznanica kako Japancima tako i strancima. Upadljivo belo lice, crvene usne i uredna frizura gejši je slika koja je propoznatljiva širom planete i svet kome obični smrtnici ne pripadaju. Gejše su bile umetnice koje su se čitav život usavršavale. Pohađale su specijalne škole u kojima su učile ples, pevanje, sviranje na šfamisenu, tradicionalnu ceremoniju ispijanja čaja, ljubazan govor i ponašanje, lepo pisanje a poseban deo njihovog školovanja obuhvatao je učenje o religiji, običajima i staroj japanskoj tradiciji. Danas o fenomenu gejši možete više saznati  u kulturološkom centru Japana, Kjotu, gde je ostalo svega 100 gejši koje žive i rade u kućama za ispijanje čaja po tradiciji kao i nekada. Neizbežni pad u broju zbog striktnih secesija čine ovu profesiju elitnom i enigmatičnom kao i do sada. Moderna geiko (Kjotov termin za gejšu) svoj život u gejša kući započinje oko 15. godine (a nekada su to činile mnogo ranije). Nakon što je naučila ljubaznost i tradicionalne umetnosti te stekla iskustvo, postaje maiko (učitelj geika). Ako želite da upoznate ili da popijete piće sa meikom ili geikom, zavisi od toga koga poznajete i nećete proći jeftino. Mnoge rade samo sa licenciranim očajama (kućama za ispijanje čaja) u gejša distriktima, često skrivene iza drvenih vrata sa diskretnim znakom koje mnogi prolaznici ne bi primetili. Mnogi Japanci, čak i oni koji žive u Kjotu, najbliže što su ikada prišli gejši je u prolazu, dok izlaze iz taksija i ulaze u svoju kuću. Očaje zadržavaju svoju reputaciju i ekskluzivnost članskim pristupom i visokim cenama.

Još jedan simbol zemlje, Samuraji (bushi), bili su neustrašivi ratnici drevnog Japana, članovi elitne klase koji su se prvenstveno borili protiv zla, ali i protiv drugih samuraja. Pored neverovatnih borbenih veština bili su veoma obrazovani. Pisali su poeziju, uređivali prekrasne vrtove i studirali predmete kao što  su kaligrafija, književnost i matematika.U periodu između 1603. i 1867. godine, oni su postali vladajuća vojna klasa, kao i najveći društveni stalež Japana. Izuzetno disciplinovani, služili su svom Daimyoiju ili gospodaru, s apsolutnom lojalnošću, čak i do smrti. Zanimljiva činjenica je da je među samurajima bilo i žena. Oličenje samurajske hrabrosti bio je katana, samurajski mač, a bili su izrazito vešti i sa Jumijem, dugim lukom. Danas se u nekim tihim gradovima i predgrađima mogu videti izuzetno očuvane samurajske četvrti, njihovi domovi i bojna polja.

Vekovima unazad, Japanci koriste terapeutske moći prirodno toplih izvora arhipelaga. Hadaka no tsukiai, kupanje bez odeće u Onsen toplim izvorskim vodama, jedan je od japanskih običaja.  Zajedničko kupanje u toplim izvorima je veliki deo japanske kulture, način da se povežu sa prirodom i jedni s drugima, i kako kažu, prijateljstva se najbolje zacementiraju u Onsen kupki.  Vrhunsko zadovoljstvo predstavljaju topli izvori pod otvorenim nebom u okruženju reke i planine i pružaju savršen spoj svežeg vazduha na licu i mineralne vode na koži.

Naklon je izraz poštovanja, kajanja, zahvalnosti i pozdrava.

U Japanu je uobičajeno izuvanje obuće prilikom ulaska u tradicionalni Riokan (Pansion), dom, hram ili povremeno restoran na primer.

Degustacija japanske kuhinje na domaćem terenu je razlog više da se poseti Japan i lako se može izraditi “plan kulinarske ture” po oblastima poznatim po regionalnim specijalitetima i sjajnim restoranima. Dovoljan je jedan obrok u nekom od vrhunskih suši restorana u Tokiju ili sveži rezanci pojedeni na brzinu, na šalteru stanice i saznaćete zašto. Japanska pažnja usmerena ka detaljima, čini ih genijima prezentacija, a insistiranje na najfinijim sastojcima u hrani mogu da promene predstavu o tome šta je sve moguće u kulinarskim veštinama. Japanska kuhinja nudi veliki izbor jela i regionalnih specijaliteta. Tradicionalna kuhinja Japana (Vashoku) zasniva se na pirinču i miso supi kao i drugim jelima sa naglaskom na sezonskim sastojcima. Prilozi se sastoje od ribe, turšije i povrća kuvanog u supi. Riba je uobičajena, često na žaru, ali služi se i sirova kao sašimi ili suši.  Prženi plodovi mora i povrće, poznatije kao tempura, još jedan je nacionalni specijalitet. Osim pirinča, na trpezi se nalaze i rezanci kao što su soba i udon. Često koriste specifične priloge u jelima, kao što su riblji proizvodi u supi pod nazivom oden ili govedinu u sukiiaki i nikujaga. Mogu se naći i strani specijaliteti, posebno kineska hrana u obliku rezanaca u supi- ramen i pržene knedle gioza kao i zapadna hrana, kao što su kariji, hamburgeri, bifteci. Istorijski gledano, Japanci su izbegavali konzumiranje mesa, ali sa modernizacijom Japana 1880. godine, jela na bazi mesa kao što je tonkatsu, postala su uobičajena.  Japan ima svoj oblik slatkiša pod nazivom wagashi, koji su uglavnom napravljeni od biljnih sastojaka kao što su paste od crvenog pasulja i ostalo, a služe se uz čaj. Poznati su i po svom vinu od pirinča– sake.

Napojnice zaboravite, jer Japanci će uvek dati najbolju uslugu i rade svoj posao ponosno. Konobar ili kuvar će nespretno vratiti novac, ukoliko shvate da ste pokušali da im ostavite napojnicu ili će ljubazno reći da ste dali više novca nego što je potrebno.

Obilazak Japana ne bi bio potpun bez vožnje japanskom železnicom, osnovnim prevoznim sredstvom, šinkanšen vozovima, najudobnijim i najbezbednijim na svetu, sa prosečnom brzinom od 300km/h, dok voz maglev, svemirskog oblika, praktično lebdi iznad šina maksimalnom brzinom od 603 km/h. Kratkom vožnjom metroom stiže se u električni grad Akihabara, gde na jednom mestu možete videti i kupiti najsavremenije tehnološke izume i osetiti moć uma koja se graniči sa naučnom fantastikom. Jednom rečju, prenaseljeni i užurbani grad ostavlja utisak mira i spokojstva što se ogleda na licima Japanaca, njihovoj organizaciji, disciplini i filozofiji življenja.

Tokio, prestonica Japana je najveća metropola sveta, u kojoj živi oko 8,5 miliona stanovnika. U njegov sastav ulazi 26 gradova, šest gradića i osam sela i ukupno broje blizu 40 miliona stanovnika! To je grad modernog i futuristickog, centralno mesto japanske politike, ekonomije, kulture i obrazovanja, grad u kome stoluje japanski car, poslovni i finansijski  centar istočne Azije i pravo je oličenje moći Japana. Široke ulice, u senci visokih i modernih zgrada koje vrve od ljudi je slika kojom se najpre susreće turista. Nasuprot tome, tihi krivudavi sokaci u kojima se održavaju tradicionalni festivali, prepuni drvenih barova i prelepih, negovanih bašta. Kaldrmisane ulice gde možete kupiti rukotvorine pravljene na identičan način kao u prošlosti vraćaju u davna vremena. Tokio krase mnogobrojni parkovi, a najlepši je Ueno park, poznat kao tokijski Central Park, najstariji park u gradu, napravljen 1873. godine, po uzoru na parkove na Zapadu. U njemu se nalazi mnoštvo bitnih kulturnih, obrazovnih i istorijskih institucija, hramova, spomenika, zoološki vrt, kao i veliko jezero po kome plutaju ogromni vodeni ljiljani. Oaza za beg od gradske vreve pruža užitak u miru i lepotama prirode u čijoj se okolini nalaze starije i manje kuće, sa uličnim restoranima i pijačnim tezgama, što ostavlja autentičan utisak prošlih vremena kada Japan nije tako brzo koračao u budućnost.

Izuzetan doživljaj predstavlja i obilazak planine Fudži, čiji vrh dostiže 3,776 metara, vulkanskog porekla, savršenog oblika; mnogo puta oslikana i opevana, istinski je simbol Japana.  Narod je od davnina smatra domom bogova plodnosti, a za budiste uspon do njegovog vrha predstavlja simbol duhovnog uzdizanja. Svakog leta, između 1. jula i 31. avgusta, planina Fudži je meta  hodočašća preko 200.000 ljudi. I pored teškog uspona, najuporniji koji stignu do vrha uživaju u fantastičnom prizoru izlaska sunca, mističnom doživljaju hodanja nad oblacima i neverovatnim pogledom na grotlo vulkana.

Mesto koje nikako ne treba propustiti je Nikko, najznamenitiji grad hramova. Nalazi se na ulasku u Nacionalni park i najpoznatiji je po Toshogu svetilištu. U neposrednoj blizini se nalaze: Futarasan svetilište-duhovno mesto posvećeno trima Šinto božanstvima, Rinnoji hram, jedan od retkih preostalih originalnih hramova iz 17. veka, kao i jezero Chuzenji po kome je Nikko postao poznat kao izletište i odmaralište. Iz jezera Chuzenji kaskadno se spuštaju vodopadi niz stene, poznati kao najspektakularniji i najviše fotografisani u Japanu. Pored navedenih lepota, u gradu se nalaze i druge vredne znamenitosti od kojih svakako treba spomenuti oko 35 kilometara dugačku Aveniju kedrova koja predstavlja najdužu aveniju stabala na svetu. U gradu se nalazi i bogata botanička bašta koja sadrži oko 2200 biljnih vrsta i Nacionalni park Nikko koji osim pomenutog predivnog jezera Chuzenji i čudesnog 97 metara visokog vodopada Kegon sadrži brojne gejzire i mnoštvo slikovitih turističkih staza. Grad Nikko uistinu predstavlja jedinstveno mesto koje obavezno treba da se poseti jer na najverniji način oslikava duh bogate japanske kulture i tradicije.

Da je Japan jedinstvena, autentična i nadasve razvijena zemlja, potvrđuju brižljivo osmišljene znamenitosti za decu. Japanci veoma vode računa o svojoj porodici, a briga o najmlađima se sastoji u zabavi i otkrivanju sveta kroz igru i osmišljenu priču, pre svega u duhu tradicionalnog vaspitanja. Tokijski Diznilend je prvi kompleks sagrađen izvan teritorije SADa.

Topla duhovnost Japana pluta na povetarcu kroz hramove i svetilišta, zadržava se u umu tokom ceremonije čaja, kulturi, umetnosti i ljubaznom darivanju japanskog naroda, pozdravljajući prirodu i čineći posetu ovoj nesvakidašnjoj zemlji prozorom u budući svet koji neizmerno obogaćuje životno iskustvo.