BEOGRAD

Ruzveltova 10 (u pasažu)

 +381 (11)4095295‎

 ‎+381 (11)4095296


NOVI SAD

Maksima Gorkog 42

 ‎+381 (21) 3006899

Instagram

Da li želite da primate Manga novosti?

Saznajte prvi o Manga akcijama!

Prijava na mailing listu!

Wanna get our awesome news?

We will send you emails only several times per week. Isn't that cool?

Subscribe!

Actually we will not spam you and keep your personal data secure

Istanbul undiscovered

Istanbul – grad od skoro 12 miliona stanovnika… grad koji nikada ne spava… i koji se prostire na dva kontinenta… i koji leži na dva mora… Ukoliko ste jedan od onih backpackera koji voli avanture, i želi da se “utopi” u svakodnevni život neke od svetskih metropola, Istanbul može biti pravi izbor za putovanje. To je grad koji je prepun kontrasta, grad u kome se susreću istok i zapad… grad u kome možete provesti godine a da ga potpuno ne upoznate. Moja prva poseta Istanbulu bila je 2001. godine. Tada sam došao u Istanbul kao i svaki turista, i naravno, obišao (skoro) sve objekte i lokacije koje predlažu svi turistički vodiči kao sto su LonelyPlanet ili Go! Naravno, bilo je prelepih građevina, počev od Aja Sofije, bilo je puno cenkanja na Grand Bazzaru (mestu gde se može kupiti bukvalno sve), i naravno puno zabave po poznatim klubovima i kafićima oko Taksima i ulice Istiklal (kao beogradska Knez Mihajlova).

S obzirom da sam tada ostao samo 4 dana, zaista nisam stigao da vidim sve što Istanbul pruža, i obećao sam sebi – vratiću se ponovo. I to se i dogodilo… Samo godinu dana kasnije, u leto 2002. ponovo sam se našao na vrelom asfaltu pored Bosfora. Ovaj put moj boravak je bio duži, i imao sam prilike da posvetim više vremena šetnji duž obale Bosfora i naravno više vremena za kupovinu. Ipak, nekako, kao da me je taj grad osvojio. Posle povratka u Beograd vrlo često mi se budila želja da se ponovo vratim.. Ali na neki potpuno drugačiji način, ne kao turista… već kao… stanovnik Istanbula. Proslo je skoro 2 godine od tog trenutka, i konačno, 20. oktobra 2004. godine poleteo sam iz Beograda ponovo ka Istanbulu. Ovaj put znatno pripremljen, sa obezbeđenim smeštajem u jednoj turskoj porodici i sa dosta naučenih fraza na turskom. Moja treća poseta Istanbulu nije imala uopšte turistički karakter.. Želeo sam jednostavno da “živim” u tom gradu nekoliko dana, i vidim kako je to. Takođe, imao sam želju da odem na mesta gde prosečan turista nikad ne bi ni kročio i da se bliže upoznam sa muslimanskom verom i običajima. Posle 2 h leta avion je bezbedno sleteo na istanbulski aerodrom Ataturk koji se nalazi u naselju
Yesilkoy. Prvo što sam primetio po sletanju je bilo da se grad i za 2 godine neverovatno proširio, pa su čak neke kuće i zgrade bile izgrađene tik uz pistu! Neverovatno je koliko ljudi živi na tako malom prostoru. A mislio sam da je Novi Beograd primer gusto naseljenog područja 🙂 Aerodrom je sam po sebi impresivan i prosto fantastično izgleda. Sve je organizovano do detalja i svi službenici su izuzetno ljubazni. Pravi kontrast Beogradskom aerodromu :). Na izlazu sa carine, čekala me je devojka koju sam upoznao preko Hospitality club-a a koja se zove Ozge, zajedno sa svojom porodicom. Odmah smo se prepoznali, i pozdravili “po turski” : “merhaba” i dva poljupca u
obraz.. Seli smo u porodični “Fiat Punto” i krenuli ka stanu koji će biti moja nova “kuća” narednih dana. Yesilkoy je naselje udaljeno oko 25 km od centra Istanbula.. i jos toliko od centra, preko čuvenog mosta koji spaja Evropu sa Azijom do naselja Canlica koje je na Azijskoj strani Istanbula i gde je bio naš stan. Saobraćajna gužva je nešto što je najgore što može da vas zadesi u Istanbulu… zamislite autoput koji ima po 5 traka u jednom smeru… i da su svih pet traka kompletno blokirane… Sve mili… i kreće se brzinom od 10-20 km/h… To je bila prilika za moj komentar : “koliko će nam trebati do kuće” na šta je otac sasvim mirno odgovorio: “oko 2 sata..”
Ljudi koji žive u Istanbulu su jako zaposleni. Grad je centar turske privrede a i šire, i sve što je u vezi trgovine nalazi se upravo u Istanbulu. Zbog toga ljudi koji rade u njemu rade od jutra do mraka, i isto tako, zbog prenaseljenosti ponekad ne mogu da biraju gde će živeti. Dešava se da neko ko zivi u Azijskom delu grada, a radi u Evropskom, svaki dan provodi više od 4 sata sedeći za volanom automobila vozeći se do posla i nazad. To je zaista za mene bilo šokantno iskustvo, ali kako vidim, za druge ljude oko mene, potpuno uobičajeno, jednostavno, deo svakodnevnice. Ljudi za volanom nisu nervozni, za razliku od naših vozača, i strpljivo čekaju prvu priliku da se provuku negde ne bi li malo brže stigli do željene destinacije.. Konačno, stigli smo do našeg stana…

Ah, konačno! Posle skoro 2 sata vožnje od aerodroma našli smo se u mirnom kraju Istanbula, Uskudar, koji je pretežno “stanarski” deo grada, gde ljudi najvećim delom žive i provode svoje slobodno vreme. Prvi utisak pri ulasku u stan je bio zaista “orijentalan”. Osvetljenje je bilo poluprigušeno, osećao se miris mirišljavih štapića, tepisi po celom stanu… Prvo što sam naučio bilo je izuvanje 🙂 Definitivno, ako u Turskoj posećujete nekoga, nemojte se zeznuti da ne skinete obuću ČIM uđete u njegovu kuću, jer je to velika uvreda! Stanovi su prosto prekriveni tepisima, i zaista čoveku bude “žao” da po njima gazi u cipelama, a i osećaj je ovako mnogo bolji 🙂 Moja “domaćica” Ozge mi je pokazala moju sobu koja je služila isključivo za goste. Mala, ali mnogo bolja od bilo koje hotelske sobe! Udoban krevet, stočić sa fiokicama, čak i TV! Da, zaista, videlo se da porodica vodi računa o svojim gostima. Oko 18:30 sunce je zašlo iza horizonta. Sve ovo ne bi bilo toliko bitno, da u vreme moje posete nije bio u toku Ramazan, verski praznik kojeg se turci zaista pridržavaju! Ramazan je vrsta posta, ali za razliku od drugih vera, sve možete jesti i piti, samo je problem vreme: samo od zalaska do izlaska sunca (odnosno u mom slučaju od 18:30 do 05:00). Ovo je bilo zaista interesantno iskustvo za mene, jer nikada nisam tako nešto doživeo. Probuditi se ujutro, ništa ne jesti i ne piti (čak ni vodu!) sve do zalaska sunca, da bi se onda, kad se na TV-u objavi da je sunce zvanično “zašlo” navalilo na klopu punom parom 🙂 Verujte mi, ne postoji jelo koje mi se nije dopalo posle celog dana gladovanja 🙂 Turska hrana me prosto oduševila. Bila je prepuna začina, koji su davali i sladak i slan ukus, i ljut i kiselkast. Neverovatno nešto! Svako jelo je imalo neki svoj “šmek”. O desertima da ne govorim. Sve vrste baklavi, tulumbi i sličnih poslastica su prosto neizbežne, naravno, uz izuzetno jak turski crni čaj! U toku večere, imao sam prilike da se bolje upoznam sa mojim domaćinima, da im ispričam kako je u Srbiji, i pitam kako je u Turskoj. Ono što sam odmah otkrio je da ljudi u Istanbulu zaista žive na zapadnjački način – rade MNOGO i imaju vrlo malo vremena za sebe. Veče je proletelo u priči sa ukućanima, i ja sam vrlo brzo utonuo u san 🙂 Sledećeg dana, imao sam izuzetnu priliku da se provozam “porodično” duž celog Bosfora, sve do Crnog mora!

Taj dan je bio nešto specijalno, pa se “porodica” uputila ka YUSHA Planini. To je izuzetno bitno versko mesto, koje se nalazi na samom severu Bosforskog moreuza sa Azijske strane, i tu se dolazi kada su veliki verski praznici, kao što je sada bio slučaj. Bilo je izuzetno puno ljudi, sve žene su uredno nosile marame, i tačno se znao red: pre svega, na česmi se vršilo “pročišćenje duše i tela” a zatim se odlazilo u vrt gde je veoma veliki grob Yushe (dugačak čak 17m!) oko koga se obilazi jedanput, izgovarajući molitve. Posle toga, ulazi se u malu džamiju, gde se opet, tri puta moli. Ovo je bilo izuzetno versko iskustvo za mene, jer mi je Ozgin otac objasnio sve pojedinosti oko muslimanske vere i običaja, i imao sam prilike i sam da se “okušam” u tome. Ženama je određen poseban termin ulaska u džamiju, i one su morale da čekaju na svoj “red”, dok su muskarci ulazili i izlazili nesumično. Možda je opravdanje za ovako nešto moglo da se nađe u činjenici da je bilo mnogo više muškaraca nego žena. Pogled sa Yusha hill-a je bio veličanstven! Video se ceo Bosfor, Crno more! U povratku sa brda, usput smo se nakupovali raznoraznog sezonskog “voća” a bilo je čak i zimnice. Sve je bilo “prirodno” i naravno, otac se vešto cenjkao sa prodavačicama ne bi li što više oborio cenu. Kupili smo smokve, narove i kestenje. Pogledajte uostalom prateće slike, pa ćete znati o čemu pričam 🙂 I tako, posle celodnevnog izleta do Crnog mora, vratili smo se oko predveče kući, taman na vreme da se ljudski “najedemo” jer, sunce je upravo zašlo 🙂 U toku večeri, Ozge mi je pustala najnovije Turske hitove, i propitivala me neke tuske reči, koje sam tog dana naučio 🙂 Dan sam proveo izuzetno, i već oko 23 h sam mrtav umoran legao i zaspao.

autor: Danil Maljoković