BEOGRAD

Ruzveltova 10 (u pasažu)

+381 (11) 4095295

+381 (11) 4095296


NOVI SAD

Jevrejska 13 (u pasažu)

 ‎+381 (21) 3006899

Instagram

Da li želite da primate Manga novosti?

Saznajte prvi o Manga akcijama!

Prijava na mailing listu!

Wanna get our awesome news?

We will send you emails only several times per week. Isn't that cool?

Subscribe!

Actually we will not spam you and keep your personal data secure

Amsterdam – vol 1

Sigurno ste se nekad osećali skroz sluđeno..škola, ljubav, ništa ne ide po planu… čeka vas gomila obaveza a svaki dan je sve teže pokrenuti se…To je moja priča u decembru 2005. – u januaru treba da položim poslednji ispit na faxu a puna mi kuća majstora i nemam gde da učim, a dečko me nervira, a i vilica me boli jer sam stavila fiksnu protezu i proklinjem dan kad sam to sebi uradila…i još bezbroj „a“ u kojima su oličeni svi mogući izgovori…

U tom haosu desio se telefonski poziv-drug me zove da idemo u Amsterdam za Novu godinu – i ja u roku od sat vremena pristanem – nek’ide život…

Krenuli smo tri dana pred Novu. Double – decker je pun mladih euforičnih ljudi, trešti muzika… Malkice mi radi savest – sad si našla da putuješ, treba da završavaš tu školu a ti se zezaš…Kako smo odmicali, takve misli su se polako gubile.

Stigli smo u Ams oko ponoći i smestili se u hostel u Wondel parku. Hmm, hostel je odlično sređen, nisam očekivala takav komfor. Bilo nas je petoro u šestokrevetnoj sobi sa kupatilom. Većali smo da li da odmah odemo u grad ili da to ostavimo za ujutro..i ipak se opredelili za ovo drugo. Uredno smo otišli na doručak (pritom se zgranuvši kako je taj doručak fensi) i krenuli u obilazak.

Wondel park je širem centru Amsa-na idealnom mestu, ako mene pitate. U pitanju je muzejski kvart na južnoj strani grada; autobuska stanica, Red-lights district i centralni trg su severno; do severne strane treba vam oko 45 minuta laganog hoda. Prelazimo mostić kod ooogromnog kazina prekoputa hostela i pred nama se ukazuje autentičan prizor – uske ulice popločane crvenom ciglom, ispresecane i načičkane radnjicama, coffee-shopovima, restoranima…i sve je tako primamljivo. Na svakih 100 metara su kanali, uz ograde mostova su parkirani bicikli; dosta je ljudi na ulicama, različitih po rasi i veri…

Stižemo na Dam square-centralni trg u Amsu. Postavljena je velika bina i u toku je tonska proba za doček. Da, pomislih, pa danas je 31. decembar-večeras je Nova…ma koga je sad briga za to…Na putu do Dam-a već je počelo da se budi neko čudno osećanje – te uličice, kanali, mostići, bicikli, prelepe impozantne građevine koje se naziru… Gledam, ne trepćem…kao da me neko bacio u film! Osećam neko specijalno talasanje…ovo je više od turističkog razgledanja, izgleda da se polako utapam u taj film, da počinjem da ga živim… Dam square je okružen nekolicinom kolosalnih zgrada koje oduzimaju dah. Čovek se nekad oseća tako sitnim kada je u blizini svedočanstva minulih vremena. Čudna energija koja struji kroz ceo grad koncentriše se oko tih zgrada.

Ogladneli od silnih utisaka, treba se odlučiti za neki od mnogobrojnih restorana. Ne znate gde biste pre: kineska, tajlandska, tibetanska hrana na svakom koraku i svaku hoćeš da probaš. Posle sam shvatila da je sve u Amsu takvo-mnogo je toga što biste da iskusite…Zato želiš sveee u istom trenutku! Ta atmosfera inspiriše na sve što možeš da zamisliš; velika sloboda prosto može da se opipa. Slobodan si da dopustiš porocima da prevladaju ali i da osetiš kulturu kojom ovaj grad obiluje.

Posetili smo Van Gog-ov muzej. Na svakom od tri sprata, slike su sortirane po fazama njegovog stvaralaštva. Pred nekima sam zaista zanemela-kao da sam ušla u sliku …

Bili smo na nogama non-stop u želji da što više vidimo..i svako dublje istraživanje nosilo je još i još impresija. Da biste shvatili sintagmu „zbunjeni turista u Amsterdamu“, morate otići tamo! Ta zbunjenost je izazvana bujicom utisaka koje proživljavate svakog sekunda. A i kad sednete da iskulirate, niste se isključili. Postajete homogeni s tom novom pričom u kojoj ste se obreli..možete da se stopite sa tim crvenim ciglama ili da zavrtite pedale na biciklu i odvezete se gde god želite. Kao da ne postoji ništa van tog grada. Ja sam htela više i dalje…pritom sam bila taaako smirena. Kao da se spajaju suprotnosti; u jednom trenutku paralelno, a podjednako intenzivno, osećate i brzinu i mir; i trepćem i ne – oči su mi širom otvorene, bojim se, ako trepnem, oduzeću sebi milisekund neponovljivog-a s druge strane, u tom ludilu, celo moje biće se ispunjava skladom. Svaki nedovršeni krug moje duše postepeno se zatvara i tvori harmoniju.

To veče smo se na brzinu spremili i otišli na Trg da čekamo Novu. Milion je ljudi kao milion duga…muzika trešti i kao da ceo grad gori od prskalica, raketa i raznobojne vatre. Zamislila sam tri želje u ponoć i izljubila se s drugarima. Nisam odavno to radila; mom racionalnom duhu ne priliči da zamišlja želje kao nekakvo dete. Ali, prepustila sam se strujama i savladala grč. U deliću sekunde priznala sam sebi šta zaista želim i odlučila da tim simboličkim gestom zacrtam sebi neke ciljeve. Hm, odluka je stvar volje i svesti…pre će biti da sam se opustila i zaplovila tim čudnim energijama koje Amsom struje…Nova godina je vreme čarolija, kažu… ja sam tako istinski proživljavala magiju tog prostora…

Nastavilamo slavlje, gde drugde nego u Red lights district-u; čuli smo da je tamo najbolje zezanje J. Istina, tu su skoncentrisani svi mogući poroci i iskušenja…Obilazimo nekoliko coffee-shopova i pubova…Po uskim uličicama je gomila ljudi – sudaraju se, skaču, smeju se…Ima raznih…Završavamo u nekom kafiću sa gotivnom elektronskom muzikom. Većina gostiju je već kulirala sedeći za šankovima ali nama to ne smeta da podignemo atmosferu i ostanemo do zore.

Sutradan opet – na noge lagane i u sight-seeing. Sedamo mali coffee-shop sa pink sijalicama gde je šanker mršavi četrdesetogodišnjak blago sparušenog lica. Čini se da mu je ten malo nezdrave boje, nekako maslinaste. Ima je beli tanki džemper i pirsing ispod donje usne. Iako se vidi da je vremešan, nekako je mlad duhom; oči mu se cakle i isijavaju pozitivnu energiju; vrlo je ljubazan i friendly, kao i većina ljudi u Amsu. Kao da se sa svima znaš od detinjstva. U šank je ušao mlađi muškarac – ortak, kolega, pomislih-kad se dogodi kiss za rastanak – tako normalno, kao da mu je to cica! U tom trenutku stajala sam pola metra od njih i obasjala me ljubav te dvojice. Veoma brzo sam se navikla da sve što u tom gradu može da izgleda neobično, svako dotad neproživljeno osećanje -sve, zapravo, brzo počinje da se poima kao normalno. Taj prelepi grad ima deo kolača za svakog; na prvi pogled haotičan, njegova suština je u jednostavnosti.

Sledeći coffee-shop, jedan od poznatijih u Amsu je Dampkring. Prijatno se osećate, iako je prilično prometno. Na sred kafića je ogromno bakarno-zlatno stilizovano drvo sa nekoliko figurica Bude. Puno je različitih ljudi – stranaca, domaćih, mladih, starijih, ljudi u odelima, persona vikinški žutih ili arapski crnih…Tu je snimano nekoliko scena iz filma Oceanş Twelve. Hehe, sedela sam na stolici na kojoj je sedeo Brad Pitt, mmm…J

Nastavljamo put ka Red lights-u. Tek tad, po danu, videh čega sve tamo ima! Cice u izlozima obučene u sexy donji veš, mame svoje klijente i ne daju da ih slikaš. Uglavnom nisu previše eksplicitne, stoje i smeškaju se zavodnički, svaka u svom staklenom zvonu; dešava se i da prve komšinice sede jedna kod druge i opušteno pričaju. Kod nekih u izlozima se vide kreveti, kod nekih ne…I ima ih za svačiji ukus-od platinastih plavuša sa silikonskim poprsjem do debelih crnkinja…Mislim da sam videla i tranvestita…Šou program! Budući da nam je to bio već drugi dan, sasvim sam se stopila sa tim tripom pervertiranog sveta. Shvatiš već prvog dana da ćeš tu svačega da se nagledaš i dobro se provodiš.

Treći dan je bio rezervisan za izlet na Severno more, Hag i Roterdam. Slikali smo se ispred zdanja u kom se sudi zločincima. Ne mogu vam dočarati oduševljenje moje babe kad je videla slike. „Pa ti si se slikala blizu svog predsednika !!??“. Komentar je suvišan J. Severno more je specijalan doživljaj. Januar je mesec a mi šetkamo po peščanoj plaži i jedemo haringe. Neki su zagazili do kolena u želji da provere koliko je naziv opravdan

A Roterdam…oduševljenje Amsterdamom je evidentno…ali Roterdam! Ako je Ams film onda je Roterdam video igrica. Realnost je verodostojno simulirana putem savršene grafike. Ceo grad sija, svaka zgrada je osvetljena neonskim svetlima, savremena arhitektura kakvu do tad nisam videla oduzima dah. Kažu da podseća na Tokio. Udaljen je samo sat i po busom od Amsa koji je više u retro fazonu…a stiže se u drugu dimenziju. Old school i progressive, dva antipoda rame uz rame. Ludilo koje vlada u Amstu, u mojoj percepciji dopunilo se prizorima iz Roterdama. Pomislih da bih tu zaista mogla da živim. Imam utisak da je taj grad tako inspirativan. Nekoliko sati provedenih tamo podstaklo me je da mislim da je zaista sve moguće, ako se čovek potrudi. Nije li to najpozitivniji mogući stav koji može da se poseduje?

Prizma kroz koju sam posmatrala te čudne građevine, kroz koju sam se stapala sa tim zracima, reflektovala se na moj kasniji život. Svako valjda u sebi pronađe okidač koji ga katapultira iz lošeg perioda u koji je zapao, koji eliminiše crne misli i pokrene novu etapu života. Moje fascinacije ovim gradom rezultirale su potiranjem negativnog koje se u meni taložilo. Shvatila sam da problemi kojima sam bila opsednuta na polasku od kuće, sada skoro i da ne postoje. Rešila sam da prošlost eliminišem i gledam samo napred. Ako me pitate zašto baš u Roterdamu…To je, valjda, bio vrhunac neočekivanog. Potpuno neplanirano sam krenula na ovaj put, nisam ni razmišljala o tome šta me čeka; onda sam se, na trenutak, blago šokirala…Toliko utisaka je, jednostavno, iz moje memorije izbacilo loše stvari koje su me opsedale. Naslutila sam oslobođenje čim smo prešli holandsku granicu i doživela drugačiji vajb…Kao da sam prešla i svoju granicu slobode. I to mi se mnogo dopalo, moram da priznam. Dotle sam bila sklona da kukam za prošlošću…a tamo sam shvatila da na svetu toliko toga ima da se vidi, da je život kratak da se cimamo oko stvari koje sami sebi predstavimo bitnim..a ustvari nisu…

Intenzivno sam osećala energiju tog grada i slala sms-ove: „Nikad neću moći da prepričam šta osećam u ovom cyber-spejsu!“ Opet sam huktala bez reči…Tri skoro identične ooogromne zgrade, uske i visoke, sa samo jednom razlikom: svaka od njih celom dužinom ima blješteću liniju – jedna crvenu, druga zelenu, treća žutu. Sledeća zgrada je potpuno plava -mislim da je to neki hotel – naravno, fluorescentno plava. Takvih prizora nema ni kod Žila Verna u romanima! Igranje fosforastih planktona na mesečevom odsjaju na moru i zeleni azuri…zamislite da vidite nešto slično! Pomislih-i dalje sam u Evropi, svom matičnom kontinentu. Kakva li je, onda, Azija? Kakav li je Tajland , zelene plaže i purpurno nebo? Mislila sam, dalje, da sam ja, možda, hiper-senzitivna i da su moje impresije intenzivnije od drugih…Ali videla sam da su i ostali u nekom specijalnom tripu i prepoznala sam svoj izraz lica na njihovim licima. Svi smo se potpuno prepustili onome što..hmmm..vidimo i sinestetički percipiramo kao…portal ka drugoj dimenziji…

Seli smo u kafić sa dobrim deep-house-om. Na svakom stolu je bio kikiriki u ljusci…a ispod svakog stola gomila tih ljuski…. Interesantna promena u odnosu na sterilnost na kakvu sam navikla. Kafić je prilično skockan, bordo zidovi i ogledala sa baroknim ramovima, ogroman šank po sredini, nekoliko gotivih Holanđana i dobar batica šanker…Kakav li je ovde noćni život, pomislih…Nadam se da ću to saznati prvom prilikom jer od tad maštam da se vratim još neki put tamo…

Po povratku u Ams usledilo je poslednje veče koje smo proveli šetajući Red-lights-om. Sutradan smo bili u Reiks muzeju koji je bio u fazi renoviranja pa smo, nažalost, obišli samo trećinu…Neki drugari su bili u muzeju sprava za mučenje. Gledavši fotke, pomislih kako ljudski mozak ima neograničene mogućnosti smišljanja. Huh, neki su stvarno daleko otišli u maštovitosti i kreiranju mašina-ubica…

Tog poslednjeg dana, ispunila sam delimično želju da što više iskusim. Stigla sam i da ostvarim šoping-šizofreniju! Vreme praznika je vreme rasprodaja, što smo mi, žene, jedva dočekale i opustošile Body-shop, omiljeni nam brend kozmetike. Ceo bus je, u povratku, mirisao. Nismo jedine koje su pola dana provele natovarene kesama. Muški deo ekipe je, takođe, teglio svoj tovar…sve do ponoći kad smo krenuli nazad…

Pola puta smo prespavali. U pauzama buđenja prvo smo se prisećali dogodovština i smejali..a čim smo ušli u Mađarsku počeli smo već da pominjemo kevinu supu i domaću kafu. Vožnja busom u trajanju od dan i po, uopšte nam nije predstavljala problem. Imali smo dovoljno vremena da skapiramo da se vraćamo kući, dotadašnjem životu. Da smo sleteli, doživela bismo kulturološki šok. Ovako smo se svi pripremili da se vraćamo u realnost.

Bilo mi je dovoljno ova četiri dana da svašta vidim, svašta probam i doživim. Naravno, samo sam zagrebala površinu sa namerom da se vratim i nastavim gde sam stala, što pre! Pored mnoštva viđenog, doživela sam pravo punjenje baterija…Reset i refresh desktop-a…Vratila sam se u Beograd i posle dva dana nastavila da spremam ispit…Položila sve u januaru i završila s tim… Regenerisala sam se dovoljno da napravim životni pomak!

Ovo treba doživeti…Ja ne mogu da dočekam da opet odem!!!

Written by Gorana Romčević